06. jul - NS - Idvor - Mramorak
Prvi deo puta, sve do Tise nam je prilično dobro poznat, pa prvu pauzu pravimo tek u Idvoru, i tu obilazimo Pupinov muzej, spomen dom i rodnu kuću. Ne postoji neko određeno radno vreme za vodičku službu, već je potrebno potražiti po selu. Mi smo imali tu sreću da je "uhvatimo" na biciklu baš u blizini muzeja. Vodička služba se kraće zove Mile :-).
Pomenuti objekti, iako prilično skromni, su zanimljivi. 1979. godine sazidana je nova škola, a u zgradi stare je uređena mala postavka koja prati Pupinov život, pastirski, školski, istraživački, politički... Iste godine je sređena i Pupinova rodna kuća i restaurirana u etno stilu. A naravno, tu je i Spomen dom, ponos i dika celog Idvora, velelepan objekat sa prostranim izložbenim halama i pozorišno/bioskopskim salama. Jedino što, kako su nam se meštani žalili, prokišnjava krov, a nemaju para da ga zakrpe...
Pošto nismo želeli da zaobilazimo u širokom i idemo preko Pančeva do Mramoračkih vinograda, rešismo da okušamo sreću i probamo prečice kroz njive od Padine do Banatskog Novog Sela i od BN Sela do Dolova. Ispostavilo se da je to bio pun pogodak, pošto bar dva sata smo plivali kroz prostranstva suncokreta po uglavnom solidnim letnjim putevima...
U Dejanovu i Želmirinu vikendicu u Mramoračkim vinogradima stižemo taman na večeru :-)
07. jul - vožnja po Peščari
Dejan je napravio strategiju kako obići što više za jedan dan i kako da nam što bolje predstavi Peščaru. Nije nam previše trebalo da savladamo osnove tehnike vožnje po pesku (nagazi na zadnji, cimni prednji, itd... :-) ), i tek što smo krenuli, već smo bili na vrhu osmatračnice na Kujbu, mestu odakle može skoro cela Peščara lepo da se vidi. Kaže Dejan, ima takvih osmatračnica po celoj Peščari, i na njima se nalaze kamere koje rotiraju i paze da negde ne izbije požar. Mi ćemo kasnije naići na još jednu.
Sa Kujba smo krenuli prema Korn bunaru, i svega par trenutaka pre nego što smo uleteli u neke krave, zaustavio nas je čuvar. Ko zna, možda je nekome od nas spasio život, pošto to ipak nisu bile "neke krave", nego ljutita podolska goveda, arhaična sorta, izuzetno agresivna. Poslednji primerci ove izumiruće vrste sakupljeni su sa svih strana i dovedeni ovde, u nadi da će tu sakriveni uspeti da prežive najezdu ljubičastih milka krava...
A bunar koji smo došli da vidimo ne radi - već 30 godina, na veliku sreću magarca koji bi inače morao da ga okreće :-).
Krenuli smo preko Šušare prema selu Grebenac, i usput kod osmatračnice u blizini Đale Puškat bušili i krpili i bušili i krpili i bušili i krpili gume (3x). Sunce je nemilosrdno pržilo, čak je i povetarac prestao da duva. Samo pesak koji pucka na sve strane...
Posle pauze u Grebencu, Dejan je odlučio da zbog izgubljenog vremena izmeni plan puta, pa umesto na jug prema Kajtasovu, krenuli smo na sever prema Zagajičkom brdu. Nemam pojma šta smo propustili, ali znam da je ono što smo videli fenomenalno! Ogromne, 30-50 metara visoke dine prekrivene travom i izbrazdane erozijom, tu i tamo ukrašene sa po kojim usamljenim stablom. I kao da to nije dovoljno, tokom skoro celog puta grebenom, na istoku se pruža lep vidik na Vršačke planine.
Podloga na putu preko Zagajičkog brda je bolja od svih drugih po kojima smo vozili u Peščari, i po njemu se može i sa slikovima...
Spustili smo se do Šušare, i onda nazad asfaltom (koji mestimično neverovatno liči na deo Partizanskog puta između Čotova i Rohalj baze na FG) do Čardaka, i odatle opet po pesku nazad do vikendice, na vreme dok se Želmirin specijalitet od gljiva i kopriva nije ohladio :-)
08. jul - Mramorak - BGD - NS
Plan je bio da ustanemo u pola šest i da idemo da tražimo srne, ali 140km prvog i 65km po pesku drugog dana su nas malo dotukli, pa smo ipak ostavili srne na miru i odspavali dok sunce nije bilo već prilično visoko.
Po najvećoj žezi, opraštamo se sa Dejanom i idemo nazad za NS. Da se ne bi vraćali istim putem kojim smo došli, krećemo prema Pančevu. Prvu pauzu pravimo na obali Tamiša, kod restorana gde je sniman film Balkan Express (btw, u Deliblatskoj peščari je sniman još jedan kultni film - Ko to tamo peva).
Iako je sunce pržilo kao nenormalno, bar je podloga bila idealna, pa smo sve do Beograda vozili prosečnom brzinom od 30ak kmph (natovareni sve sa bisagama vrećama, šatorom, sudovima...)
U prestonici smo se provozali kroz Knez Mihajlovu i malo po Kalemegdanu, i krenuli prema Brankovom mostu. Tibor nije hteo da rizikuje, pa je otišao pravo na most, a ja sam sišao sa nadom da ću isprobati onaj čuveni lift za bajseve, i ispalio se naravno...
I otprilike tu negde se završio najzanimljiviji deo puta. Dalje su ostali samo silni kilometri preko Zemuna, Batajnice, Banovaca, Belegiša, Surduka, Novog Slankamena, Krčedina, Beške, Čortanovaca, Karlovaca i Petrovaradina...
Ovaj treći dan smo baš rasturili. Iako umorni posle prva dva dana, po najgorem suncu i sve sa usponom na FG, prešli smo 155km brže nego onih 140 prvog dana, i to sa prosečnom brzinom od 21kmph. Znači, spremni smo za CG :-) |
